Tatjana Šavorić o avanturi Via Adriatica

Kaj o knjižnem podvigu Tatjane Šavorić meni Srećko Vukov, pobudnik in motor projekta Via Adriatice? Nekako takole lahko strnemo njegov nagovor ob izidu knjige Moja planina – Kroz gore uz more, od Prevlake do Istre: »Knjiga Tatjane Šavorić, planinke in medicinske sestre zmajevega srca, je dragoceno branje. Je močno osebno pričevanje, vredno milijon korakov, hkrati je potopis v pohodniških čevljih in dragocen vodnik po poti Via Adriatica, hrvaški obmorski planinski poti, avanturistični blagovni znamki, ki je danes uveljavljena tudi izven meja Hrvaške.

Pionirski pohod Tatjane Šavorić, ki se je začel južno na polotoku Prevlaka pri Konavlah  in končal severno na istrskem polotoku Kamenjak, je edinstven tudi zaradi tega, ker je potekal pozimi. Dnevniški zapisi Tatjane Šavorić ne dajejo le številih prepotrebnih popotniških nasvetov, ampak na še posebej pošten in pristen način dajejo vpogled v milijon interakcij, ki se dogajajo v pohodnici sami ter med avtorico knjige in gorami, gorniško skupnostjo ter družino in prijatelji. V tem smislu si Via Adriatica ne bi mogla želeti boljšega zagovorništva in navdiha za branje in samo hojo«.

Knjigo lahko kupite na različnih spletnih naslovih, mi dodajamo link do samega založnika: https://www.vbz.hr/book/moja-planina/.

Hrvaška novinarka Mija Dropuljić je za svoj blog www.underdreamskies.com zapisala: “Moja planina – Kroz gore uz more, od Prevlake do Istre” ni le Tatjanin dnevnik in planinski vodič, je vabilo vsem, da se ji pridružijo v pustolovščini. Skozi vsako njeno besedo bralec hodi poleg nje.

Zjutraj z njo deli toplo kašo, zvečer nazdravi z zasluženim pivom, se z njo prebija skozi gozd, pada na rit, pa vstane, preklinja sneg in uživa v razgledu, pogosto ji želi pomagati pri nošnji nahrbtnika, zvečer pri skrbi za ogenj. S Tatjano se bralec smeji, obupuje in joče, pa tudi uživa v številnih trenutkih«.

Tatjana Šavorić danes aktivno volontira kot »trail manager« hrvaške obmorske planinske poti Via Adriatica. Tatjana Šavorić je tako pogosto prva oseba, na katero se morebitni novi pohodniki  Via Adriatice obrnejo po nasvete in smernice že pred samo zahtevno pohodniško avanturo. Prav tako pa je Tatjana Šavorić tudi oseba, ki jo nemalokrat kličejo skorajda izgubljeni pohodniki že na sami Via Adriatici ter sprašujejo za pravo smer, pot.

“Z dovoljenjem Tatjane Šavorić za pokušnjo objavljamo del njene dnevniške knjige. Izsek, v originalni hrvaščini (oprostite, knjiga še ni prevedena v slovenščino), opisuje njen enaindvajseti zimski dan na poti, takrat je bila na Dinari, strehi Hrvaške.

“NEPREGLEDNO I PROSTRANO, (Dionica 7. Peruća – Knin), DAN 21. (14. 2. 2020.) – 28 km

Ustajem rano, Valentinovo je. Unutar doma nemam signala. Nakon doručka izlazim van, lovim signal malo poviše doma i Goranovu poruku. Odmah me hvata nostalgija, fale mi moje zvijeri. Nakon dvadeset dana, konačno osjećam da mi nedostaje moj život. Ili je to samo jedan od onih dana. Vani je hladno, oblaci su nisko, ne nazirem Karaulu od mraka i oblaka. Spremam stvari pored ulaza i samo s lampom krećem put Karaule. Računam, rasterećena sam tamo i natrag unutar dva sata maksimalno. Stijene su blago smrznute od hladnoće, ali nema leda.

U zraku osjećam snijeg. Kroz mrak ne vidim ništa oko sebe, samo onih nekoliko metara kuda hodam. Uspon kamenjarom Karaule je ugodan. Na vrhu se ne zadržavam, vidljivost je oko pola metra, jako puše. Oblaci me poklapaju i tjeraju dolje. S prvim zrakama zore pristižem na Dom, moji sugosti još spavaju. Uzimam stvari i krećem prema gore. Očekujem da sam za 4-5 sati na Pumama. Poznajem ove staze napamet. Ugodne su, nema previše uspona i jako su široke, kao tragovi guma kojima se učestalo svi voze. Staza prolazi i ulazi unutar granica Bosne, pa zna biti jako prometna, kao na cesti.

Oblaci s Karaule me sustižu i polako prekrivaju. Pri kraju prvog uspona, na raskrižju za Maglaj, počinje prva kišica. Izvlačim kabanicu i prekrivam dodatno ruksak. Odlučujem preskočiti Maglaj i nastaviti prema Pumama. Nadobudno se nadam izlasku iz oblaka na višim dijelovima. Jučer sam koketirala s mišlju da produžim čak do skloništa „Josipa Gorete“. Nadam se raskidanju naoblake. Ugodno mi je i brzo napredujem. Sa svakim metrom kojim se uspinjem kiša polako prelazi u velike pahulje snijega. Divan je i gust. U roku od pola sata već sam cijela prekrivena njime. Nevjerojatno gusto pada i onemogućuje mi vidljivost. Stajem, vadim naočale za snijeg, nepropusne rukavice i popravljam dodatno opremu.

Upravo u vrijeme kad se onaj nježni gusti snijeg pretvara u gustu snježnu mećavu. Vidljivost je nula. Uspijevam nazrijeti udubine koje su napravile automobilske gume. I to tek na pola koraka ispred mene. Kad podignem glavu, ne vidim ispred sebe ništa. Gdje god okrenem glavu, samo bijeli zid. Uz mećavu, pojačava se i vjetar, okreće na buru. Temperatura naglo pada i počinjem drhtati. Iako sam dobro obučena, odjeća na meni je mokra od prethodne kiše i pahulja snijega. Sada se na meni smrzava. Pokušavam se kretati što brže mogu. Ali mećava me omamila i ometa mi orijentaciju.

Gusti snijeg vrlo brzo prekriva teren kojim se krećem i u jednom trenu mi je jako teško vidjeti i one udubine od guma. Na ovom području ne postoje zakloni, nema drveća, nema stijenja. Tek nepregledne ravnice, koje su minirane, pokoji grm klekovine i malene stijene uz put. Ne usuđujem se vaditi mobitel, prehladno i premokro je. Vadim garmin, srećom, nalazi se u postraničnom džepu ruksaka. S ovim debelim rukavicama nemam osjet, skidam ih i istog trena ne osjećam prste. Dok palim i pokrećem garmin, tek toliko da provjerim poziciju, tresem se kao prut, užasno mi je hladno i shvaćam da ne mogu čekati.

Stavljam garmin u džep jakne i navlačim dodatne vunene rukavice, pa nadrukavice. Srećom, uvijek imam nekoliko pari rukavica i kapa u ruksaku. Ovo je treći par. Prva dva su bila začas mokra u ovih nekoliko sati mojeg današnjeg hoda. Vjetar i mećava se pogoršavaju, ako je ikako moguće da bude još gore. Nikad nisam bila u ovakvoj mećavi. Potpuno sam dezorijentirana i nemam pojma gdje se nalazim. Okolicu ne vidim. Pratim obrise ceste i borim se s vjetrom. Naočale su mi zaleđene, lice pod fantomkom potpuno smrznuto i bolno od udaraca snježnih iglica.

Osjećam da moram stati i provjeriti gdje sam. Okrećem leđa vjetru i mećavi, neuspješno, nalazim se u vijavici i sa svih strana me udara. Spuštam se u čučeći položaj i provjeravam garmin. Skrenula sam sa staze dobar kilometar. U najgorem trenutku otišla sam u krivom smjeru. Osjećam napadaj straha, pitanje je hoću li uopće naći pravu stazu kad dođem do nje. Ostajem u ovom položaju par minuta, odmaram se i skupljam nagu za dalje. Mentalno sam spremna na borbu, znam da to mogu i ne dopuštam si paniku. Uz dosta probijanja tih nekih manjih cestica koje se račvaju, uz ovakvu nikakvu vidljivost, nije čudno da sam skrenula.

Neki unutarnji glas me upozorio i natjerao da pogledam gdje sam. Sve je okej, izvući ćeš se iz ovoga, Šavorić. Mantram tu jednu rečenicu naglas, sama sebi, i gonjam. Brojim korake, kao metre. To mi je jedini orijentir. Na petstotom koraku ponavljam čučeći položaj i provjeravam garmin. S moje desne strane je moja staza. Ovako iz donjeg dijela shvaćam da je ispod mene. Znači, na nekih dvadeset metara ispred mene je bilo nekakvo skretanje, kao serpentina poviše. Tu sam otišla krivo. Zgodno je napomenuti da u ovakvim vremenskim uvjetima uopće ne razaznaješ uspon ni skretanje. Potpuno zbunjujuće.

Drvene noge, obamrle od hladnoće, hodaju terenom, kao da je svugdje isti. Dolazim do table za Troglav i sad sam opuštenija, jer znam da sam blizu. Ne znam koliko je sati, ali imam osjećaj da se satima probijam terenom. Umorna sam, gladna i žedna. Osjećam slabost u nogama. Odlučila sam da se neću penjati na greben, nego ću cestom obići Duvjakušu i popesti se na Pume sa stražnje strane. Po ovom vremenu nikad ne bih uspjela naći stazu ili se popeti stijenama gore na greben Duvjakuše.”

Ps. Uredništvo www.pag.si, slovenskega portala o hrvaškem turizmu, se Tatjani Šavorić zahvaljuje za fotografsko gradivo in pomoč pri sami objavi teksta.